Економија, живот и неке мисли

У последње време сам игром разних случаја причао са више људи – пријатеља и познаника – који желе да покрену неки бизнис. И увек уживам у таквим разгoворима, нарочито ако успем да помогнем својим саветима и идејама. Све те особе су најчешће имале доста изграђену бизнис идеју, многе финесе детаљно разрађене, понекад чак и пројекцију прихода и расхода. И онда би почињао разговор у ком смо тај модел претресали заједно, разматрали ситније и крупније поправке и сл. Међутим, приметио сам да би једно питање потпуно преокренуло ток разговора, а, неретко, и начин на који су они гледали на своју идеју:

Које су потребе корисника бизниса?

Питање заиста звучи као откривање топле воде, али ако му се стално враћамо, то може довести до добрих резултата. Једна моја врло позитивна и енергична пријатељица води школу која помаже основцима и средњошколцима са школским градивом из практично свих предмета. Разговарали смо о њеном пословном моделу и идејама за унапређења. Наравно, била је свесна да њу финансирају родитељи деце која похађају наставу и зато смо кренули да разматрамо њихове потребе. Уочили смо да:

1. Родитељи имају потребу да знају колико њихова деца напредују  док похађају њену школу.
2. Родитељи желе да буду сигурни да је ће школа помоћи њиховој деци да поправе оцене и да неће бацити новац.
   

   Прочитајте остатак овог чланка

Може ли директор  успешно да води фирму у којој ради више од  100 запослених, а да лично доноси  готово сваку одлуку у фирми, сам чита све биографије и врши селекцију сваког новозапосленог „јер други нису довољно способни за то“? Такву ми је слику о свом пренео шеф кадровског одељења једног клијента са којим сам се састао док сам радио активну продају на сајту poslovi.infostud.com. Тај директор (који је био и једини власник те фирме) сигурно није имао довољно времена да се бави својим послом и суштинским вођењем фирме, а о приватном животу да не говоримо.

Из личног искуства потпуно ми је јасно како је тај власник дошао до тог стања свести у ком има искљчиво право доношења свих одлука, док су сви други лошији од њега. Са друге стране, никако ми није јасно како је успео да створи толику фирму – то засигурно сведочи о његовој генијалности, али и о, на жалост, огромном недостатку осећаја да направи систем испод себе.

Отпор према препуштању „моћи“

Човек који ствара фирму жели да направи нешто ново и у почетку контролише све, перфекциониста је. Обраћа пажњу на све ситнице и тако гура и мотивише људе око себе. Брзо осмишљава нове идеје, брзо их реализује консултујући једино партнере (ако их има). И стога доживи шок када треба неком другом да повери доношење одлука. Мени се то десило када је требало да први пут продавца запосленог у Инфостуду пустим да иде на састанак уместо мене.

Кочила ме је краткорочна логика –имао сам више искуства од продавца и стога бих сигурно било који састанак ја одрадио боље, те је, на први поглед, логичније да је требало ја да идем. Са друге стране, клијената је бивало све више, све ми је било теже да постижем да одлазим на састанке и, што је најважније, док бих ја састанчио нико није размишљао о новим производима и о томе како да стратешки унапреди продају у фирми. У овом случају решење јесте очигледно – боље је да други продавац оде на састанак, макар нешто лошије урадио саму продају, него да ја покушавам да сам радим све. А, наравно, уз такво понашање, продавци су постајали све бољи и бољи, тако да су данас листом бољи од мене у реализацији продаје.

Сличан принцип важи и за све друге области, и да би мени био разумљивији ја сам га дефинисао на следећи начин:

Добар директор треба да се труди да постане сувишан у фирми.

Прочитајте остатак овог чланка

Недостатак фокуса – „Како да одаберем један, кад имам тако много добрих пројеката?“