Годинама нас наше елите и медији уче да је пут у Европску унију нешто најбоље за нас. Једно време је вероватно заиста тако и било. Међутим, мислим да су у последњих пар година разлози против уласка у ЕУ, а и против нашег пута у ЕУ, много очигледнији. Због тога сам осетио потребу да покушам да те разлоге групишем овде, и то у три главне категорије:
- Економија
- ЕУ као алиби политичарима за бављење периферним темама
- Условљавање и уцењивање наше државе
Наравно, сви аргументи који следе не оповргавају чињеницу да су земље ЕУ наши највећи трговински партнери и да је наша привреда снажно повезана са ЕУ. Но, рационално је поставити питање да ли то повезивање треба да јачамо или да почнемо да размишљамо о алтернативама. Такође, волео бих да и наша елита на власти коначно скине ружичасте наочаре и схвати да постоје и разлози против уласка у Унију и да, у најмању руку, схватимо да скоро све у животу има алтернативу, па и ЕУ.
Економски разлози
У овом тексту ћу кренути од економских разлога против чланства у ЕУ, баш зато што у јавности постоји перцепција да је највећа корист од ЕУ управо у сегменту економије и да је та предност оно што опрадава болне уступке које ЕУ захтева од нас. Али, узимајући у обзир тренутно стање у светској и нашој економији може се поставити врло основано питање: колику нам економску корист доноси евенутално чланство у ЕУ, ако нам уопште и доноси корист.
Такође, због тренутне дубоке кризе у ЕУ, тешко је рећи када ће, и да ли ће, она нама уопште моћи да понуди чланство (невезано за то да ли ми испуњавамо ЕУ услове или не). Осим тога, постоји и неколико других економских разлога који показују шта Србија све може да изгуби потенцијалним уласком у ЕУ, али и наставком посматрања ЕУ као нечег што нема алтернативу. У следећих неколико пасуса покушаћу да појасним те економске разлоге.
- ЕУ је у великој политичкој и економској кризи; опет улази у рецесију
Последње промене у свету показују колико је западни модел новог капитализма, са значајним уделом виртуелне финансијске економије, угрожен. Стања у којима се налазе растуће економије водећих земаља у развоју[1]јесу значајно боља него стање у ком је ЕУ, која је у великој кризи. То се најбоље може илустровати посматрањем два параметра: нивоа задужености тих земаља, као и очекиваног раста у 2012.- Вероватна рецесија у 2012.
Док Азија, Јужна Америка и Русија напредују помоћу раста производње, односно раста цене енергената (са очекиваним стопама раста од +4% до +8% за 2012.), Европска комисија је, након две ревизије, стопу раста за ЕУ за 2012. годину спустила са +1,5% на 0% (у еврозони се чак прогнозира и пад од -0,3%). Наведене податке јасно илуструје табела на крају текста.[2] - Јавни дуг
Дужничка криза у ЕУ је свакако нешто о чему се много прича. Осим Грчке, која је под практичним протекторатом, дужничка криза угрожава и Италију, Шпанију, Португал, Белгију, чак и Француску. Табелу са подацима о јавном дугу неких земаља ЕУ, као и земаља БРИК-а можете видети у већ поменутој табели. Разлика у нивоима задужености, нарочито између Русије и Кине, са једне, а ЕУ са друге стране, је очигледна.
Посматрајући понашање ЕУ током тренутне финансијске кризе, могло би се закључити да ЕУ своје ресурсе троши да сачува банке и финансијски систем, уместо да се бави реалном економијом: не дозвољава Грчкој да банкротира и да тиме, судећи по резултатима банкрота Аргентине[3] или исландских банака[4] олакша живот Грка. Уместо тога инсистира на нехуманим мерама штедње које грчку економију држе у огромној рецесији већ неколико година, и на тај начин жели да спречи губитке у банкама Француске, Немачке и других земаља (који би уследили ако дође до банкрота Грчке). По многим сценаријима Грци би требало да живе у драконској штедњи бар до 2020. године како би се исплатили сви кредитори.
Све ове околности јасно говоре колико ЕУ ни сама није спремна да се бави даљим ширењем, а још је мање спремна да нас заспе милијардама евра помоћи. А и кад би ЕУ којим чудом била спремна за даље ширење, и поред огромне кризе, поставило би се легитимно питање: шта Србија добија још јачим и чвршћим везивањем за једно опадајуће и кризно окружење? На пример, рекао бих да ни Бугарска ни Румунија, које су ушле у времену много стабилнијем него што је ово данашње, нису превише добиле (чак би се могло рећи да су европски фондови утицали и на повећање корупције у тим земљама).
- Вероватна рецесија у 2012.
- Улазак у ЕУ нам смањује фокус на здравији и растући део светске привреде
Усредсређеност на само један део светске привреде је увек проблематичан. А нарочито ако се тај део привреде већ неколико година налази у кризи. Зато је логично да наша привреда треба да потражи неко друго светско тржиште које је сада у успону. Резон је једноставан – лакше је повећати извоз тиме што продајемо на тржишту које расте, него на оном које опада. Али, пошто је фокус наше државе скоро искључиво на ЕУ[5], улазак на нова растућа тржишта је много спорији или га уопште нема.А од земаља ван ЕУ, једино тржиште на ком тренутно значајније успевамо да пласирамо робу јесте Руска Федерација са којом смо за годину дана забележили раст извоза од скоро 50%[6]. Главни узрок томе јесте што имамо бесцарински споразум са РФ, и то је један од разлога зашто неке компаније, попут Горења, отварају фабрике у Србији (на тај начин могу да своју робу из српских фабрика извозе у Русију без царине). Оно што је важно знати јесте да бисмо, у случају уласка Србије у ЕУ, морали да се одрекнемо тог споразума са Русијом и да изгубимо корист од тога што смо једна од ретких европских земаља са бесцаринским споразумима са скоро читавом Европом. Врло је вероватно да би ЕУ од нас захтевала промену политике према Русији и доста пре евентуалног уласка у Унију – у прилог томе говори и иступ Пољске приликом разматрања наше кандидатуре којој су засметали „чести проруски ставови Београда“[7].
Стога, постављање ЕУ за жижу скоро свих наших привредних напора није добро не само зато што нас одвлачи од тражења нових тржишта у успону (којих итекако има – у већ поменутој табели се виде само нека), него нам може угрозити и повољне услове за присуство на руском тржишту.
- Улазак у ЕУ ће додатно угрозити нашу привреду на домаћем тржишту
У Европи су камате за кредите за привреду 2 до 3 пута ниже него код нас[8] (што је, између осталог, последица тога што смо скоро целокупни банкраски систем приватизовали и продали странцима). У производњи, цена кредита најчешће знатно утиче на конкурентност тог производа, тј. она предузећа која имају приступ јефтинијим кредитима ће моћи да по нижој цени произведу тај производ. Недостатак кредита по нормалним ценама је један од разлога зашто је нашим привредницима теже да наступају на страним тржиштима и зашто су мање конкурентна од европских[9].На домаћем тржишту ту неконкурентност донекле компензују заштитне каматне стопе на увоз одређених производа из ЕУ и захваљујући томе још увек наши произвођачи имају велико учешће у разним сегменитма на нашем тржишту. Како се будемо приближавали ЕУ, те царинске стопе ћемо морати све више да спуштамо и временом бисмо их морали и укинути. То би врло вероватно угорзило оне фабрике, и она радна местам која се баве производњом за домаће потребе. А,у перспективи , то може оборити и учинак наше економије и потенцијално нас натерати у нова задуживања.Наведени економски разлози показују да мане придруживања ЕУ уопште нису мале ни занемарљиве. Кад би се гледала само економија, било би потребно спровести детаљну анализу да ли је нама исплативији да постанемо чланица ЕУ или да користимо тренутни статуст у ком смо довољно близу и ЕУ, али и Русији, са потенцијалом да се приближимо и Кини и другим земљама у успону. Но, осим ових економских разлога против уласка, постоји још разлога за које сматрам да говоре против уласка у ЕУ. О тим разлозима (које се тичу условљавања и уцењивања од стране ЕУ, као и томе да ЕУ служи као одличан алиби нашим политичарима) ћу писати у следећем тексту.
А које је ваше мишљење?
| Држава | Јавни дуг[10] | Раст у 2011.[11] | Очекивања у 2012.[12] |
| Европска унија |
82,31% |
1,60% |
0% (еврозона: -0,3%) |
| Немачка |
81,80% |
2,70% |
0,60% |
| Француска |
85,20% |
1,70% |
0,40% |
| Белгија |
98,50% |
2% |
-0,10% |
| Италија |
119,60% |
0,60% |
-1,30% |
| Шпанија |
66,00% |
0,80% |
-1,00% |
| Грчка |
116%, пре отписа 160% |
-6% |
-4,40% |
| Бразил |
59% |
15,30% |
6,9 |
| Русија |
8,70% |
4,30% |
4,20% |
| Кина |
16,30% |
10,30% |
8 до 9,5% |
| Индија |
51,90% |
11,10% |
7,50% |
| Аргентина |
45,10% |
8% |
6% |
[2] Иначе, интересантан је податак да је Немачка земља која има убедљиво највећи позитивни биланс текућег рачуна (који практично показује да ли више новца улази у земљу или излази из ње). Такође, једна је од ретких земаља ЕУ која не само да није у кризи, него све више напредује. То, на први поглед неприродно стање, у ком најјача економија расте и даље, док скоро све остале слабе, умногоме говори у корист теорије да је увођење евра криво за добар део садашњих проблема у ЕУ. Наиме, сиромашније и непродуктивније земље ЕУ (попут Грчке, Италије или Шпаније) након увођења заједничке валуте остале су без могућности да своју неконкурентну економију девалвацијом бране од снажног Немачког извоза. На тај начин се Немачка све више богатила, док се непродуктивнијим земљама задуживање учинило као једина алтернатива. Листу земаља и њихових биланса можете видети овде: http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_sovereign_states_by_current_account_balance.
[3] Б92: Argentina – od bankrota do čuda
[4] Политика: Хоће ли се ширити „исландски вирус“?
[5] Као пример тога да све више разликујемо земље запада и ЕУ, са једне, и остале земље са друге стране може да послужи чињеница да су на нашем Бизнис форуму њихови инвеститори представљени на два различита форума. То је изазвало чуђење руског амбасадора: Konuzin: Zar je bitno ko daje pare?
[6] Извор: Републички завод за статистику, http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/58/05/st15122011.pdf
[7] Политика: Србија надомак кандидатуре
[8]Просечне камате у ЕУ трајања до годину дана можете видети овде, а домаће камате за разне временске периоде овде.
[9] За пластично и упрошћено објашњење ефекта камата може се видети текст:Б92 – „Ovde ni Mercedes ne bi preživeo“
[11] Извор: http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_real_GDP_growth_rate_%28latest_year%29
[12] Извор за ЕУ: European Commission Interim Forecast, February 2012
Slažem se sa većinom navedenog. No, put ka EU je put. On postoji bez obzira na to kakav je, da li je blatnjav, popločan ili je auto-put. Mi mozemo da kazemo „e necemo tuda, mnogo je blatnjavo“ ali onda cemo ili stojati u mestu ili moramo naći drugi put.
Drugi put za nas može da bude neutralnost kao što predlaže Koštunica ili Rusija. Nisam čuo neki treći predlog do sada.
Neutralnost za malu zemlju bez resursa koji bi je činile samostalnom je utopija i zaista treba da sediš u sobi okružen mačkama da pomisliš da je to izvodljivo. Jer neutralnost podrazumeva da možemo sami ako zatreba. To mogu i Norveška i Švajcarska. Razloge znamo. Koji su zaista pozitivni argumenti (znači šta hoćemo da radimo a ne šta nećemo) za održivost neutralnosti, to tek treba da čujem od nekoga.
BRIK zemlje, od kojih nam je Rusija najbliža, su zemlje proizvođači. Iako mnogobrojne, one još uvek nemaju srednju klasu koja bi kupovala gluposti koje proizvode. Tako oni potpuno zavise od zemalja severne amerike i EU. Šta mi njima možemo da ponudimo? Koja vrsta asocijacije se tu uopste predlaže? BRIK+S? Smešno, naravno.
Iako živimo u eri Interneta, geografija i dalje odlučuje o tome s kim trguješ i živiš. I možemo mi da obratimo pažnju na BRIK koliko hoćemo, i dalje ćemo trgovati sa ex YU, Italijom, Austrijom i Nemačkom.
Све разумем и делим ставове, осим дела о кредитима. За очекивати је да камате буду веће у непостојаним државама, онима у којима се не зна шта ће сутра бити. Да ли би ти пре новац позајмио, с једне стране, немачком или руском предузећу, или, с друге стране, српском. Ово није она ЛДП прича „ми Срби смо шљам“. Мени, као Србину, ако занемаримо језичке тешкоће и познавање тржишта, не може лошије да иде у Белгији, него у Србији.
@Dejan Мислим да данас нико у свету не може сам – Русија и ЕУ, осим што су ривали, су скоро слично повезани као ми и ЕУ: примера ради, Русија извоз 58% посто свог извоза у ЕУ (а 53% увоза је из ЕУ). Но, то не значи да је једини пут развоја Русије ка ЕУ – снажна трговина не подражумева и политичку унију.
А оно што ћу ја покушати да покажем у овом и следећем тексту јесте да су економски разлози чланства врло дискутабилни, али да кад се на то додају и друге лоше последице нашег пута у ЕУ мислим да стварно врло добро треба да размислимо желимо ли и даље да се понашамо као да „нема алтернативе“. Јер, ако нешто „нема алтернативе“, онда нема ни преговора и онда морамо да прихватимо и настављамо да прихватамо све услове које нам дају.
@НОПО За високе камате код нас је у доброј мери крива приватизација свих банака, а за то ЕУ није крива директно (мада нас индиректно јесте гурала да то урадимо). Ја сам тим делом о каматама хтео да покажем да су наша предузећа неконкурентна са европским и због камата и да ћемо уласком у ЕУ остати и без оно мало заштитних камата које имамо.
Mislim da je navođenje „zaštite privrede“ kao jednog od faktora potpuno pogrešno. Prvo, naša privreda je već decenijama bila zaštićena i sve što smo od toga dobili to su nekonkurentne firme i proizvodi koje su se ušuškali u zaštićenost domaćeg tržišta.
Druga stvar je što se mi uvek uzdamo u neki veliki izvoz kao rešenja naših problema. Kako mislimo da izvozimo naše proizvode i usluge u EU, kada se plašimo da su ti proizvodi dovoljno dobri i na našem tržištu pa moramo da štitimo privredu? Dakle mi sumnjamo da ćemo i mi samo kupovati naše proizvode ako se otvori tržište, kako onda mislimo da će ih kupovati neko iz zemalja EU gde naši brendovi nisu poznati?
Ono kako mi zamišljamo izvoz to je da mi možemo svima da izvozimo sve sa sniženim carinama, ali zato naše firme da budu zaštićene od uvoznika na domaćem tržištu. To tako obično ne ide i sve mere su najčešće recipročne. Smanjujemo mi carnije za EU, ali smanjuje i EU carine za nas, tako da jedno bez drugog ne ide. Mislim da je veliki broj carina u raznim segmentima već uveliko smanjen.
U svakom slučaju smanjenje carina bi trebalo mnogo više da posmatramo kao šansu nego kao pretnju, ali srpska posla, jaki smo samo na rečima, ali kad treba da se pokažemo i na delu zatajimo.
Uz ogradu da nisam baš pažljivo pročitao post, u osnovi se slažem da je nad EU trenutno maglovita budućnost i da će se u naradnim godinama pokazati kako će EU prebroditi finansijsku i institucionalnu krizu. Čak i bez krize, EU je jedan veliki regulisani i birokratski aparat i ne treba ga olako prihvatati, ali sa druge strane budućnost sa našim političarima bez EU je verovatno još sumornija. No na našu sreću (ili žalost?) pitanje na referendumu da li smo za EU ili ne će nam biti postavljeno tek za desetak godina, pa nema razloga o tome trenutno i da brinemo.
Kako god pogledali, ne mozemo ni tamo ni ovamo. Oni koji su jaki, najcesce su jaki zbog neiscrpnih sirovina koje su jako trazene. Zemlje BRIK-a koje su od skora postale zemlje BRIKJ-a globalno gledano imaju neiscrpan izvor, zlata, drveca, dijamanata, hrane, zemnog gasa, nafte, retkih minerala, jeftine radne snage i savremene tehnologije. Kako? Zasto? Te zemlje, izvoze u neogranicenim kolicinama ono sto je drugima potrebno u istim tim kolicinama. Povrsina ovih zemalja je manje vise otprilike 1/5 kompletnog kopna na planeti. Dakle mi ne mozemo postati jaki jer ne iskoriscujemo nikako potencijal ispod zemlje. Bajke su da drzava ne moze da aktivira neki rudnik, vec mora da ga proda nekome. Moze da pozajmi 500 mil. eura za most na Adi, a ne moze da aktivira rudnik koji ce da joj donese 500x 500 mil. eura. Sa druge strane oni koji su do 2000 godine bili bogati, bili su na osnovu kolonija koje su osvojili ratovima u nekim prethodnim vekovima. E pa te kolonije su se osamostalile, poodavno, ali su njihove kompanije zadrzale pravo na eksploataciju. A onda su napravili previd, kada su aktivirali liberalni kapitalizam, i poslovanje na berzama, gde su da bi dosli do josh alavog novca, prodavali malo po malo akcija firmama koje su bile registrovane u poreskim rajevima. A te iste firme napravile su zemlje BRIKJ-a. I sada se mi cudimo, kako su neki nenormalno jaki a neki propadaju. Ili se i ne cudimo. Dok ne budemo imali nesto konkretno da ponudimo zemljama BRIKJ-a ili EU, nemamo sta da trazimo nigde.
Naravoucenije: Da bi bio ekonoski jak treba ti atomska bomba ( u sto vecem broju komada)
Занимљив чланак Стефане. Ипак Унија би по својој „дефиницији“ требало да нуди један систем који Србија нема снаге сама да уведе. Са друге стране, чак и да Србија уђе у Унију, питам се, да не кажем сумњам, да би Србија имала снаге/жеље за исправну имплементацију тог система. Самим тим, неки би се запитали, чему онда и сам улазак у Унију?
Док чекамо да обрадиш и преостале две најављене тачке, можда би требало да поразмислиш и о твојим предлозима, али конкретно, на тему како да се ствари битно поправе у Србији. За сада, ово се само наслућује из твог текста.
zanimljiva, neemotivna studija sto je retkost na srpskom intelektualnom trzistu.
no, slozila bih se sa Dejanom, mislim da je EU jedini put koji ima pomeraj sa mrtve tacke u perspektivi; drugim recima, bazicni principi EU su elementarne cestice zdravog drustva, i bili primljeni u EU ili ne, tendencija da zadovoljimo te uslove predstavlja napredak za Srbiju. A posle se mozemo odluciti hocemo li i necemo sa EU i ima li drugih puteva i mogucnosti.
Htela bih jos da naglasim da za sve alternativne predloge navedene u tekstu treba jaka strucna potpora i veliki rad i trud, kojim, pokazalo se, Srbija za sada ne raspolaze ili ga baca u zapecak stavljajuci u prvi plan jeftini nacionalizam, nepotizam i ignorantski tradicionalizam. Sto nas dovodi do sosa u kome se nalazimo – oligarhija amoralnih neznalica koji koriste momenat smutnih vremena i tranzicije za licnu korist i promociju.
Odličan tekst, već zbog toga što se put u EU kao jedina opcija stavlja pod znak pitanja. Nije logično da će sam ulazak u EU učiniti da u svojoj zemlji stvari stavimo na mesto i napravimo zdravo ekonomsko i drugo okruženje – pod prinudom onog što potpišemo. Sam proces približavanja EU ima vrednost samo kao postavljanje uzora na koji se treba ugledati. Kao što svaki dobar domaćin u Srbiji zna, moramo počistiti ispred svoje kuće, oprati veš, prehraniti i obrazovati decu, popraviti krov, ošišati travu i zasaditi cveće, a baštu redovno okopavati i zalivati. I da ne preterujem sa metaforama, ako svoju kuću uredimo možemo da sednemo i razmislimo da li i pod kojim uslovima želimo da uđemo u ovaj ili onaj savez. Što reče H.Mackay, najmoćniji argument u svakom pregovaranju je mogućnost da ustanete od stola, bez gubitaka.
@mileusna Што се заштите привреде тиче, то је огромна тема у коју не бих сада улазио у детаље. Но, гомила земаља то ради, укључујући и ЕУ и, на пример, субвенције пољопривреди (а мислим да би се и неки пројекти које ЕУ даје својим предузећима за, нпр, иновације, могли посматрати као субвенција). А, иначе, скоро је немогуће нашој привреди да буде конкурентна на тзв. отвореном тржишту које је и није тако фер. Постоји значајна разлика у условима које ЕУ предузећа имају (од камата до тога да због своје величине олако могу да купе наша предузећа или да наступе се врло ниским ценама производа на нашем тржишту). Али чак ни то није примарно – ако се ми не потрудимо да више купујемо домаћу робу ускоро ће нам, било то заслужено или не, пропасти и оно мало фабрика што ради. А то ће нас све болети.
Иначе, царине према нашој роби јесу доста најчешће непостојеће и ЕУ је нама дала ту прилику како би се наша привреда што боље припремила за пуну конкурентност.
А што се ЕУ и наших политичара тиче, тј. да ли су они бољи или гори због ЕУ, покушаћу нешто о томе да напишем у следећем тексту.
@Sasa Слично размишљамо – није систем у ЕУ лош у свему, напротив. И било би дивно да многе ствари ми имплементирамо – али ја мислим да је то једино могуће ако схватимо да ми морамо да средимо нашу државу и да то не може учинити ЕУ за нас. Овако је ЕУ постала један велики алиби политичарима за небављење нашим проблемима, а да не говоримо о томе што нам та иста ЕУ испоставља и наоко бескрајну листу услова.
Што се тиче тога шта се конкретно може урадити, то би била једна посебна тема у коју не знам кад ћу имати снаге да уђем. Кад је почела ово што зовемо криза, 2009. године, истрошио сам велику количину енергије и написао конкретну листу активности које би држава могла да предузме како би предупредила оно што се сада дешава – огромно задуживање без растерећивања привреде и олакшања њеног пословања. Но, након што сам то исписао схватио сам да је моја иницијална идеја да неколико привредника потпише тај докумен и пошаље Влади неизводљива. После тога сам, временом, схватио да немам ни стомака ни живаца да се бавим политиком и овај серијал о ЕУ је, врло вероватно, последњи текст са таквом тематиком.
@anturia Хвала на кометару и примедби. ЕУ има много тога што треба да усвојимо, само је питање редоследа којим се бавимо тиме: на пример, не можемо да имамо привреду на издисају а да се целокупни политички врх бави законима који су можда на дуги рок лепи, али тренутно неспроводиви и још виже отежавају пословање (попут Закона о родној равнопоравности) и који се усвајају због тог нашег опредељења за ЕУ без алтернативе. А и ЕУ сама има неке ни мало похвалне ствари попут њихове недемократског политичког система који мени лаику све више личи на неку верзију комуниситичке „демократије“ преко делегата.
@Милан Шолаја – умногоме се слажем са тим што сте написали (с тиме што мислим да не треба неселективно све из ЕУ узети као узор). И нарочтио бих нагласаио последњу ставку у Вашем коментару – како ми и о чему можемо преговарати ако отворено кажемо да нешто за нас нема алтернативу? Ту онда нема места преговорима него само можемо да се надамо да ли ће листа услова коју ће нам други испоручити имати крај или не. А кад би ЕУ знала да они нама нису, практично, једина тачка државне политике можда би се мало потрудили да нас не притискају свуда и да нас не уцењују са свиме што им падне на памет (од Косова и Хага, преко тога што Влахе не сматрамо Румунима до наших односа са Русима или тога што се Јеремић кандидовао за председавајућег Скупштине УН?!)…
Drago mije da vidim da si se vratio blogovanju. Ince, potpuno istinit tekst. Do u rec se slazem. Pokusavam to da objasnim ljudima ovde, ali ne vredi. Pokusavam da objasnimljudima i u BG, ali ni to ne vredi. Osecam se kao vanzemaljac. Na ovakve analize, mada ne tako detaljne kao tvoja sto je, do sada sam samo dobijala komentare tipa da sam glupa, ne razumem, naicionalista, fasista, anti evropski nastrojena, nisam patriota, mrzim Srbiju, o Evropi pojma nemam i slicno.
Na kraju krajeva, 95 % ljudi vide upravo ono sto zele da vide. Nema tu razumnih argumenata kojima ih mozete ubediti da pokusaju da promene stanoviste. Lakse je zivotariti u poznatom, nego se odvaziti na nepoznato. Klasicna srpska posla svaljivanja krivice i decenijske navike ne preuzimanja odgovornosti. Steta.
Iz današnje perspektive ulazak u EU se čini još negativnijim nego što je to izgledalo prije godinu, dvije. Svi vidimo kakvo je stanje u EU i mene to niti najmanje ne privlači
EU je dosta loše napravljena, rtj. napravljena je po modelu bogaćenja još bogatijih (čitaj. njemačka, francuska, UK) i osiromašenju siromašnih (čitaj: cipar, grčka, bugarska, rumunjska, pa sad i hrvatska)
oni raznim diktatima iz brisela onemogućavaju te privrede zbog razvoja vlastite privrede, odnosno kako bi se njihovi proizvodi i usluge, te kapital mogli nesmetano širiti na te zemlje
KkjwfvGFeiEBVW
gIYJEMySflxKGuc
удалите,пожалуйста! .
A handwritten book is a book
Middle Ages as in Western
Since the era of Charlemagne
Since the era of Charlemagne
Europe, and in Ancient Russia
European glory, and even after