Економија, живот и неке мисли

У последње време сам игром разних случаја причао са више људи – пријатеља и познаника – који желе да покрену неки бизнис. И увек уживам у таквим разгoворима, нарочито ако успем да помогнем својим саветима и идејама. Све те особе су најчешће имале доста изграђену бизнис идеју, многе финесе детаљно разрађене, понекад чак и пројекцију прихода и расхода. И онда би почињао разговор у ком смо тај модел претресали заједно, разматрали ситније и крупније поправке и сл. Међутим, приметио сам да би једно питање потпуно преокренуло ток разговора, а, неретко, и начин на који су они гледали на своју идеју:

Које су потребе корисника бизниса?

Питање заиста звучи као откривање топле воде, али ако му се стално враћамо, то може довести до добрих резултата. Једна моја врло позитивна и енергична пријатељица води школу која помаже основцима и средњошколцима са школским градивом из практично свих предмета. Разговарали смо о њеном пословном моделу и идејама за унапређења. Наравно, била је свесна да њу финансирају родитељи деце која похађају наставу и зато смо кренули да разматрамо њихове потребе. Уочили смо да:

1. Родитељи имају потребу да знају колико њихова деца напредују  док похађају њену школу.
2. Родитељи желе да буду сигурни да је ће школа помоћи њиховој деци да поправе оцене и да неће бацити новац.
   

   Прочитајте остатак овог чланка

Може ли директор  успешно да води фирму у којој ради више од  100 запослених, а да лично доноси  готово сваку одлуку у фирми, сам чита све биографије и врши селекцију сваког новозапосленог „јер други нису довољно способни за то“? Такву ми је слику о свом пренео шеф кадровског одељења једног клијента са којим сам се састао док сам радио активну продају на сајту poslovi.infostud.com. Тај директор (који је био и једини власник те фирме) сигурно није имао довољно времена да се бави својим послом и суштинским вођењем фирме, а о приватном животу да не говоримо.

Из личног искуства потпуно ми је јасно како је тај власник дошао до тог стања свести у ком има искљчиво право доношења свих одлука, док су сви други лошији од њега. Са друге стране, никако ми није јасно како је успео да створи толику фирму – то засигурно сведочи о његовој генијалности, али и о, на жалост, огромном недостатку осећаја да направи систем испод себе.

Отпор према препуштању „моћи“

Човек који ствара фирму жели да направи нешто ново и у почетку контролише све, перфекциониста је. Обраћа пажњу на све ситнице и тако гура и мотивише људе око себе. Брзо осмишљава нове идеје, брзо их реализује консултујући једино партнере (ако их има). И стога доживи шок када треба неком другом да повери доношење одлука. Мени се то десило када је требало да први пут продавца запосленог у Инфостуду пустим да иде на састанак уместо мене.

Кочила ме је краткорочна логика –имао сам више искуства од продавца и стога бих сигурно било који састанак ја одрадио боље, те је, на први поглед, логичније да је требало ја да идем. Са друге стране, клијената је бивало све више, све ми је било теже да постижем да одлазим на састанке и, што је најважније, док бих ја састанчио нико није размишљао о новим производима и о томе како да стратешки унапреди продају у фирми. У овом случају решење јесте очигледно – боље је да други продавац оде на састанак, макар нешто лошије урадио саму продају, него да ја покушавам да сам радим све. А, наравно, уз такво понашање, продавци су постајали све бољи и бољи, тако да су данас листом бољи од мене у реализацији продаје.

Сличан принцип важи и за све друге области, и да би мени био разумљивији ја сам га дефинисао на следећи начин:

Добар директор треба да се труди да постане сувишан у фирми.

Прочитајте остатак овог чланка

Ово је, уз ситне измене, месечни извештај који пишем за запослене у Инфостуду, са циљем да виде месечна макроекономска кретања у земљи. Кратак опис ставки које се прате у овом извештају можете видети овде.

Сиже

Овај месец[1] има више добрих него лоших вести. Укратко, главна вест је да је очајан тренд стања у буџету заустављен, тј. да је коначно новембар 2010. био бољи него новембар 2010. и то чак за 6 милијарди динара. Остаје питање какав ће бити децембар, па ћемо да видимо колики је укупни годишњи учинак. Усвојен је и буџет који за 2011. планира дефицит од 120 милијарди динара што би требало да буде на нивоу овогодишњег. Али с обзиром на инфлацију и очекивани раст привреде, уколико дефицит остане на том нивоу, јесте благи напредак. Ипак, остаје питање хоће ли овај дефицит бити испоштован или ћемо опет имати ребалансе као у протеклим годинана.

Прочитајте остатак овог чланка

Недостатак фокуса – „Како да одаберем један, кад имам тако много добрих пројеката?“

Већ дуже време желим да на једном месту скупим што више информација о проблемима у нашој економији и разлозима зашто наши политичари толико фанатично избегавају да се на прави начин суоче са њима. Мени је јасно да су резови, који би они требало да направе како би отпочели да решавају те проблеме, веома тешки, али се надам да би већина људи ипак могла да схвати неопходност тих тешких одлука када би им се јасно предочили разлози. Наравно, ти разлози морају бити изнети на један разумљив и јасан начин и зато сам хтео да овде пробам да изнесем један такав осврт на проблем пензија у Србији.

Сам проблем пензија је један од највећих који имамо у нашој економији, и тиче се свих нас – и пензионера и запослених, и младих и старих. Разлог  превасходно лежи у томе што је цена тренутног пензионог система огромна и, што ћу покушати да покажем у овом тексту, гуши економски развој Србије и угрожава опстанак наше привреде. Пошто је тема пензија врло обимна, унапред се извињавам уколико овај текст буде дужи него што би требало и што је пристојно за овакву форму.

Прво мислим да је потребно суочити неколико најувреженијих предрасуда о пензијама са реалношћу.

• Високи доприноси
  Тврдња: Доприноси који послодавци у Србији плаћају су високи и то кочи развој наше привреде

Реалност: Укупни доприноси на плате у Србији се крећу око 65%, а то је сасвим у рангу са регионом, док је у неким блиским земљама (попут Словачке) тај проценат око 80%. Проблем је у томе што новац који се путем доприноса слије у пензиони фонд није ни близу довољан да се исплате пензије. О овоме ће бити више речи касније.

Прочитајте остатак овог чланка